Jedno od sećanja koja me vežu za srećno detinjstvo, je miris slatka koje se kuva na tada novom, a sada istorijskom električnom šporetu "Elegant" čije je ringle moja majka obučena u cvetnu kućnu haljinu, svako jutro "fiksala" da bi izgledale kao nove.
Kuvanje slatka, to je bio čitav ritual... prvo se biralo najlepše voće koje ni ukusom, ni mirisom, ni bojom nije ličilo na ovo današnje voće sa pijace :( pa onda potapanje očišćenog voća u "krečnu vodu", pa tek onda kreće kuvanje na tihoj vatri u "crvenoj šerpi na bele tufne". A ta šerpa... ta šerpa je bila "sveti gral" i ona je služila samo, ali SAMO da se kuva slatko i to lagano, tura za turom... kilo po kilo voća...
A miris koji se širio kućom... to je posebna priča... Nikakvi Air Wick-ovi i slične gluposti mu nisu bile ni do kolena.
Za sve to vreme, glavni "nadzorni odbor" su bile moja strina, nana i komšinice. Stalno se većalo, da li je ukuvano ili da vri još koji minut, jer nana je uvek govorila, ako ga ne ukuvate dobro ubudjaće se i ukiseliće se, a ako se prekuva ušećeriće se... pa ti sad budi pametan gde mu je ta zlatna sredina.
Na posletku dodje red i do pakovanja i skladištenja. Nije bilo metalnih zatvarača... celofan i isečena unutrašnja guma od bicikle su bili glavni igrači. Kad majka poveže i utegne celofan na tegli, to je ličilno na najsavršenije utegnut doboš bez ijednog nabora.
Na kraju se tegle najponosnije odlože u špajz sa sve onim karnerićima od celofana.
Godine su prolazile, slatka su se kuvala svake godine, a onda je jedne godine u naše domaćinstvo došao niotkuda roj pčela. Počeli smo pčelariti i ta divna, disciplinovana, radna stvorenja su nam postala kao članovi porodice. Njihov proizvod tj. med je nepristojno i bez ikakve ravnopravne borbe izgurao tegle sa slatkom iz našeg špajza. Nekako to nismo ni primetili.
Opet su godine prolazile, u špajzu su se redjale tegle meda i nikom nije padalo na pamet da ponovo skuva teglicu slatka. Isto nekako tako i strina i nana i komšinice su tiho i bez borbe prestale da biraju, čiste voće, potapaju ga u krečnu vodu, kuvaju...
Godine su i dalje prolazile, ja sam od deteta, čiji nos jedva viri iznad stola, prerasla u ženu, majku jednog, pa drugog deteta...
2007.g. smo kupili staru kućicu u Krivom Viru. Prva komšinica, baka Dušica nas je pozvala na jutarnji čaj i kašičicu domaćeg slatka. Moja tada mala ćerka je zbunjeno gledala i nije znala šta se radi sa malom staklenom činijicom. Zbunjeno i postidjeno sam je pogledala i objasnila šta se sa tim voćnim nektarom radi. Pozvala nas je i druga komšinica baka Ljubinka na hladan sok i kašičicu domaćeg slatka... U Krivom Viru je vreme stalo u momentu kada su moji roditelji našli roj pčela. Tamo se i dalje kuvalo slatko. I dan danas svaka domaćica, imala ona 25 ili 95 godina, mora u kući imati teglu slatka. I zvani i nezvani gost, prvo se mora poslužiti kašičicom slatka i čašom hladne izvorske vode... ali obavezno!!!
Nata, moja ćerka, me je pitala: " A zašto mama i mi ne kuvamo ovo slatko?"
Od tog dana i njenog pitanja, bez obzira što u špajzu i dalje kao vojnici stoje tegle sa medom, u našoj kući se ponovo kuva slatko, možda ne sa istim svečanim rituaolom, ali opet nekako sa pažnjom i iskrenom ljubavlju.
Bilo je i neukuvanih i prekuvanih teglica :) ali šerpica po šerpica, dodjoh konačno do onog specijalnog saznanja kada je slatko "ukuvano".
Pre par godina, majkina majka mi je pričala kako su nekada kuvali dzem od dutkinja. Tako u Pajkovcu, rodnom selu mojih roditelja zovu plodove duda. Celo selo je posle drugog svetskog rata čuvalo svilene bube i dud se sadio na svakom koraku. Meni se tada rodila ideja da već slatke dudinje dodatno zasladim i od njih napravi slatko.
Ove godine se konačno ideja sprovela u delo. To je bilo eksperimentalno kuvanje i mogu vam reći da sam prezadovoljna. Od 650gr dudinja dobila sam jednu teglu slatka. Bilo bi još koja kašika više, ali su ukućani stalno probavali dok se slatko kuvalo.
Sada kada je isprobano, sigurno će biti još koja teglica ovog slatka.
Elem:
Potrebno vam je:
650 gr dudinja belih
650 gr šećera
250 gr vode
1/2 kašičice limontusa
i još je potrebno:
1 limontus
700 ml vode
Dudinje operite i ocedite. Makazama isecite drščice. Stavite ih u vanglicu i prelijte sa 700 ml hladne vode u koju ste prethodno rastopili jednu kesicu limontusa.
U širu šerpu stavite 650 gr šećera i 250 gr vode. Čim sirup provri, ocedite dudinje iz kiselog rastvora i stavite ih u sirup da se kuvaju na jakoj vatri. Neka vri 4-5 minuta. Nakon toga šerpu sklonite sa vatre i "povežite je" mokrom krpom. Ostavite takvo do pola ukuvano slatko da se skroz ohladi. Nakon toga, šerpu ponovo vratite na vatru i dokuvajte na tihoj vatri. Dok se slatko kuva, šerpu povremeno blago protresite i kašikom skupljajte penu. U peni se sakupljaju eventualne nečistoće, (po koja slučajno zaostala travčica ili crvić ako je voće domaće i netretirano pesticidima).
Sad ide onaj deo koji nisam volela kao mladja domaćica: ni neukuvano-ni prekuvano...
Češće proveravajte ukuvanost slatka tako što ćete kašikom izvaditi 2-3 kašike softa od slatka na tacnicu. Tako će vam se brže prohladiti i tada ćete ustvari videti njegovu pravu gustinu. Kada dobijete soft koji je malo redji od meda to je ukuvano slatko.
Prijatno!
Napomena: Dok kuvate slatko, nikako sadržaj u šerpi ne mešajte kašikom niti bilo čime. Na taj način možete umesto slatka dobiti marmeladu jer postoji mogućnost da vam se voće raskaši.
